Šta treba da rade roditelji hrišćani ako imaju izgubljenog sina (ili ćerku)?

Postoji nekoliko nerazdvojnih principa u priči o Izgubljenom sinu (Luka 15:11-32) koje verujući roditelji mogu da iskoriste da odreaguju u situacijama kada im deca krenu lošim putem. Mi moramo da se podsetimo da jednom kada nam deca postanu “odrasle” osobe, oni više ne podležu autoritetu svojih roditelja.

U priči o izgubljenom sinu, sin uzima svoje nasledstvo i odlazi u daleku zemlju gde ga i proćerda. U slučaju kada dete nije nanovo rođen vernik, ovo je nešto što se prirododno dešava. U slučaju deteta koje je jednom napravilo jasnu odluku za Hrista, to dete tada zovemo “izgubljen.” Reč “izgubljen” se ne nalazi u ovoj priči. Značenje ove reči je, “rasipnički ili nepromišljeno ekstravagantan ili osoba koja troši rasipnički.” Tako da, ova reč opisuje sina u Luki 15. Isto tako opisuje dete koje napusti dom, uzme svoje nasledstvo koje su njegovi roditelji uložili u njega i sve godine odgajanja, učenja, ljubavi i brige su zaboravljene kada se dete pobuni protiv Boga. Jer svaka pobuna je najpre protiv Boga a zatim se manifestuje kroz pobunu protiv roditelja i svakog drugog autoriteta. Ovo deta tada odlazi u svet, rasipa svoje nasledstvo i odriče se sistema vrednosti svojih roditelja.

Možete da zabeležite da roditelj u paraboli ne zaustavlja svoje dete da ne ode. Roditelj ne ide za detetom da bi pokušao da ga zaštiti od njega samog. Roditelj se ne meša u odluke koje to dete donosi. Radije, ovaj roditelj ostaje verno kod kuće i moli se. A kada dete dođe pameti, okreće se i vraća se. Za to vreme roditelj isčekuje, ogleda se i ugleda dete dok je ono još daleko, i kreće mu u sustet.

Principi su znači sledeći; kada naši sinovi i kćeri odlutaju i kada donose odluke za koje mi znamo da će im doneti teške posledice, roditelji tada treba da ih puste da odu. Roditelj ne treba da ide za njima i roditelj ne treba da se meša u posledice koje će doći. Radije, roditelj treba da ostane kući, i da u molitvi iščekuje znake pokajanja i promenu pravca. Dok se, i ukoliko se to ne desi, roditelj treba da stoji po strani, i da ni na koji način ne pokušava da ga izvuče iz problema i da ne zabada nos u njegove stvari (Prva Petrova 4:15).

Jednom kada deca dođu u godine legalno odraslih osoba oni su odgovorni jedino Božijem autoritetu i državnom autoritetu (Rimljanima 13:1-7). Kao roditelji, možemo da budmo uz naše sinove i kćeri kada oni naprave svoj korak ka Bogu. Bog koristi bedu koju sami izazovemo i “podučavanje dece” da svakog dovede mudrosti, i na svakome je da odgovori ispravno. Kao roditelji mi ne možemo da spasimo našu decu, samo Bog to može. U poslušnosti, mi treba da im damo odgoj u Gospodu kada nam se da mogućnost (Efescima 6:4) a onda da im dozvolimo da donesu svoje sopstvene odluke. Do tada, posmatramo, molimo se i stvari prepuštamo u Gospodnje ruke. Ovo može da bude bolan proces ali ako se sve čini u skladu sa božanskim pogledom na svet, nagrada će biti mir u srcu. Mi ne možemo da sudimo našoj deci, samo Bog može. U ovome je velika uteha: “Eda li Sudija cele zemlje neće suditi pravo?” (Prva Mojsijeva 18:25b).

[English]

---

[Vrati se na Srpsku stranu]

Šta treba da rade roditelji hrišćani ako imaju izgubljenog sina (ili ćerku)?